Love

Karma nije preživelica, već više priviđenje – posleobličje koje opstaje u pejzažu napuštenom od strane čovečanstva. Ona prolazi kroz ostatke nestale civilizacije, kroz svet u kojem se Zemlja vratila u praiskonsko bojište gde se arhetipi i dalje sukobljavaju. Možda je, zapravo, zaboravljena božanstvenost koja ponovo prisvaja prostore urušenih rudnika, zarđalih žrtvenih oltara i tkanina razbacanih vetrom – odbačenih tela milijardi nestalih bića. Pretvara se u živi panoptikon, koji raspršuje okolnu pustoš u hiljade refleksija, obavijena plaštom od zrcalnih fragmenata.

„Vreme se ovde kreće bočno, gde se ljubav iznova gradi od slomljenih geometrija
i nemoguće matematike.“

Karmu progoni Gospodin Pink, njen divlji, sentimentalni protivnik čija je životinjska privlačnost prati kroz razrušene granice sveta. Njihova jurnjava nije samo prostorna – ona je ontološka, kruži oko skrivenog uporišta gde se njihova zajednička praiskonska priroda rasplamsava na planeti u plamenu. U tom otkrovenju, oboje napuštaju svoje privremene identitete i suočavaju se sa arhaičnim silama koje su ih oblikovale davno pre nego što su imena zaboravljena.

LOVE je na ivici da postane prva video-performans forma u potpunosti stvorena alhemijom veštačke inteligencije. Metafizika spontanog gesta, telesna težina žive skulpture, inkantatorska snaga poezije i simbolička gramatika savremenog performansa — svi ti elementi bivaju pojačani i transformisani digitalnim nadmoćima. Nastaje proždrljiva hibridna entitetnost, metamorfična i nezasita, spremna da usisa nova opažanja i prerasporedi ih u neistražene mitologije.

Francesca Fini je italijanska interdisciplinarna umetnica koja se bavi eksperimentalnim filmom, digitalnom animacijom, novim medijima, veštačkom inteligencijom, instalacijama i performans umetnošću. Njeni radovi često istražuju uticaj društva na rodna pitanja i predstavljaju spoj tradicionalnih medija, digitalnih 2D i 3D animacija, performansa i generativnog zvuka i slike. Njena dela prikazana su na brojnim festivalima i prostorima, među kojima su WRO Bijenale u Poljskoj (2011. i 2021), NordArt u Nemačkoj, FILE u Brazilu, MEM Festival u Guggenheim muzeju u Bilbau, Japan Media Arts Festival u Tokiju, CYBERFEST u Rusiji, A plus A Galerija (slovenački paviljon na Venecijanskom bijenalu), Ibrida Festival, Palazzo delle Esposizioni, muzeji MACRO i MAXXI u Rimu, kao i festivali Videoformes i Instants Vidéo numériques et poétiques u Francuskoj.