Videomedeja je alternativna kulturalna manifestacija koja ispoljava realan odraz društvenog stanja i pojedinca u odnosu na vladajuće sisteme i globalne politike, a kroz savremene umetničke forme autora iz celog sveta. To je festival različitih percepcija i drugačijih običaja i kulture društva, prvenstveno avangarde, prikazanih kroz različite inovativne tehnologije i nove umetničke prakse.

U takmičarskoj selekciji preovlađuju umetnički radovi koji preispituju političke, društvene i kulturalne konstrukcije sistema ‒ umetničke konstrukcije kritičke i subverzivne aktivnosti kroz avangardne forme kojima se reaguje na zvaničnu ideološku doktrinu. Videomedeja traga za umetnicima koji uočavaju onu skrivenu, drugačiju realnost, kulturu i umetnost, i ukazuju na drugačije mogućnosti pokazivanjem razlika, preispitujući etičke i estetske vrednosti.

Cilj Videomedeje jeste težnja za promenom individualne i društvene svesti, kao i ostvarivanje rezultata alternativnih stvaralaca u oblasti kulture i umetnosti, te podsticanje interesovanja za kritičkim mišljenjem i suprotstavljanje stavu da umetnička dela treba da pripadaju kapitalu, pošto su time dela sve udaljenija od samog umetnika i sve su manje umetnost. Video i nove tehnologije su odigrale presudnu ulogu u stvaranju nove masovne kulture i deluju van bilo kakvih okvira i tradicionalne kulture. Video je vrlo brzo pozicioniran kao alternativa televiziji, alternativa koja se suprotstavljala masovnim medijima iza kojih su najčešće stajali kapitalisti ili vladajuće partije koji su nametali seksizam, nacionalizam, rasizam, homofobiju. Video je prepoznat kao sredstvo za uvođenje novih narativa i preispitivanje identiteta unutar društva.

Video je izašao ne samo iz institucija već i sa ekrana. Video funkcioniše nezavisno od institucija jer je, za razliku od filma koji ima svoj institucionalni okvir (bioskop) i filmski jezik, uvek bio otvoren za najrazličitija eksperimentisanja bez ograničenja i bez poštovanja bilo kakvih pravila. Video je bio dostupan svima i svi su mogli da naprave video.

Video funkcioniše samostalno, ali i kao deo bioskopa, masovnih medija, ambijenta, fasade, situacija ili čak i kao deo drugih umetničkih formi, može da se projektuje ili integriše bilo gde sa ciljem da se na najefektniji način saopšti poruka ili emocija. Ne tako davno analogni video je zamenjen digitalnim videom.

Da li je vreme za restart? Da li je video i danas deo novih medija ili to više nije? Da li je tehnologija presudna u kreiranju samog sadržaja umetničkog dela i nametanju umetnikovog izraza i forme? Da li postoje jasne granice između umetničkih formi i žanrova, da li se autorsko delo može svrstati u neku kategoriju? Video je nekada bio novi medij, a sada je vintidž? Da li će video i dalje imati budućnost? Da li je video samo tehnološki izmenjen prelaskom iz analognog u digitalni video format ili je dobio i novu suštinu? Da li će video i dalje funkcionisati kao nezavisni medij ili će se integrisati u neke nove digitalne forme i platforme i izgubiti svoju slobodu? Da li je video već mrtav?! A bioskop? Radovali smo se digitalnoj tehnologiji, njenim oblicima, lakoći manipulacije i komunikacije i još joj se prilagođavamo i još se digitalizujemo, ali i sa nestrpljenjem iščekujemo i pitamo se šta nas tek čeka u budućnosti nakon digitalne ere i koji će tada novi mediji postojati i vladati, koji će opstati, a koji će postati prošlost? Možda će na neka od ovih pitanja odgovoriti monografija koja je pred čitaocima.